Zanimljiva infografika stigla je iz Microsofta  i upečatljivo pokazuje kako izgleda jedan dan u životu majke (na teritoriji UK).

Ohrabrujuće je jedino to da više od dve trećine dok gleda TV zapravo (72%) surfa. I još jedan zapanjujući podatak: 99% odsto majki u UK provodi VIKENDE ONLINE. 

 Sudeći prema dešavanjima na LeWeb konferenciji koja je trenutno u toku a o kojoj možete čitati na Eniacovom blogu, veliko je pitanje da li je vaša firma uopšte vidljiva ako nema mobilni web sajt i /ili mobilnu aplikaciju. 

Šta da rade zaposleni u komunikacijama povodom novog talasa mobilnih korisnika? Najverovatnije će i sami preći na mobilne uređaje. Ovaj trend da se za PR  prave posebne mobilne aplikacije nedavno je pokrenuo David Meerman Scott otvorivši  diskusiju o tome koje aplikacije koristi sa iPhonea i iPada i koje su mu potrebe, i to nakon što je primetio da zaista mnogo ljudi na konferecijama hvata beleške sa iPada. 

"Uradio sam ovo pre svega zbog eksperimenta", kaže Scott, "i iz uverenja da  za PR treba kreirati aplikacije koje će im pomoći da dođu do svojih ciljnih grupa”.

Aplikaciju koju David Meerman Scott koristi razvila je firma Newstex gde je Scott savetnik.  I verovatno ga nije koštalo ništa osim u vremenu koje je dodatno odvojio. Njegova sopstvena aplikacija integriše članke na blogu, statuse sa Twittera, video sadržaje i link ka njegovoj online knjižari na Amazonu. Ista firma, Newstex, kreirala je aplikaciju za PR Newswire  koja je lokalizovana na nekoliko jezika.  Besplatna aplikacija D.M.Scotta dostupna je na iTunes.

Šta ovo znači za nas?

Iako izgleda kao daleka budućnost iz pozicije Srbije, realnost je da sve više saobraćaja na sajtu postaje mobilno, i to je upravo ono mesto gde PR treba da bude

A koje aplikacije vi koristite? :)  

Овај интервју је настао поводом расправе код Мушеме „Како се пишу стране речи“...

  Kо је Ружа Милојевић: дипломирала је на Филолошком факултету у Београду, радила дуго (24 године) у Политици, прво на пословима коректора, а затим лектора. Лекторише лист „Вукова задужбина”. Тренутно запослена у Сектору за односе с јавношћу РФ ПИО („Глас осигураника”).  Моја дугогодишња колегиница из редакције Огласног сектора листа Политика. Човек мало строг када је у питању језик... 

Које су добре праксе  у писању речи веб-сајт а која је твоја препорука ако пишемо латиницом, ћирилицом, и на мрежи – има ли разлике и које.

 Када су у питању нови производи, нове фирме, нова терминологија у вези с рачунарима или неком другом облашћу, тешко је у старту „превести“ је, односно ваљано транскрибовати тако да појам свима буде јасан. Препорука је да се и такви појмови пишу онако како се изговарају (фонетски); у том случају се, кад се први пут помене име, у загради пише изворно. Међутим, у латиничним текстовима примери назива страних компанија, појмова и људи могу да се пишу и само изворно (што ја, признајем, нерадо чиним). Чак ни Прометејев Велики речник страних речи и израза (Иван Клајн и Милан Шипка) није успео да забележи све примере који се појављују, али је и у њему јасна тенденција да се речи ипак пишу фонетски, онако како се изговарају. 

Ружо, још једна од дилема на мрежи око којих се понекад нелекторска популација спотиће је питање како би требало правилно писати имена страних брендове присутне у Србији (Facebook, Google, iPhone) и која је разлика између школског и медијског правописа, и правописа на вебу (сећам се да Закон о заштити потрошача  налаже да се имена робних марки пишу изворно да не бисмо доводили потрошаче у заблуду – то ми је остало из Огласног Политике као усмено предање)

 Све је већи уплив  страних речи у наш језик. Понекад оне стварно не морају да се употребе, а некада су неизбежне. Такав је случај с електронском комуникацијом и са стручним текстовима. Примери типа веб-сајт, и-мејл, онлајн, Мајкрософт, софтвер, Гугл, фејсбук, ајфон итд. ушли су у свакодневну употребу и препознатљиви су за већину људи.  У  ћириличној и у латиничној верзији треба их писати онако како се изговарају. 

Не бих правила стриктну разлику између школског и медијског правописа, а посебно правописа који се примењује у електронској комуникацији која је данас све присутнија. Поготово треба бити пажљив у обраћању млађим генерацијама које ионако већ теже ка скраћеном изразу, што је резултат недовољног читања и прекомерног СМС опхођења путем мобилних телефона. Не можемо допустити да млади људи баратају тако оскудним фондом речи, а да при том и оне буду неразумљиве. Неспорно је да се без енглеског језика данас не може доћи до запослења и да је он и те како важан, али немојмо због тога заборавити наше изворне речи. Дакле, покушајмо кад год је то могуће наћи одговарајућу замену за страну реч коју уводимо у текст (нпр., зашто имплементирати кад може и спровести, применити; лепше је дародавац него донатор; адекватан је одговарајући, а синергија – заједнички рад, сарадња, итд.)

 Кад је реч о комерцијалним текстовима огласног типа, ваљало би испоштовати жељу клијента и писати назив фирме онако како оглашивач жели, пошто је то и платио. Међутим, дешава се да онај ко се оглашава често не зна језичка правила па би га требало на то и упозорити јер крајњи читалац неће помислити да је неписмен онај о чијем се производу пише него новинар који је писао текст или разговарао са оглашивачем. У сваком случају, треба доследно применити једно правило у целом тексту.

 Која би била твоја препорука чега се држати када имамо језичке дилеме, којег правописе, какве праксе, којих одлука Одбора за стандардизацију? Ко је надлежан за језик и коме да се обрате лектори?

Као помоћ онима који су несигурни или су можда понешто заборавили може да послужи Речник језичких недоумица Ивана Клајна, али Правопис српскога језика је незамењив (Матица српска, 1993). Наравно и Речник страних речи и израза може да помогне да се одабере бољи израз и да се схвате неке неуобичајене конструкције. У овоме могу да буду корисна и електронска издања правописа, као и стручни текстови на сајту Одбора за стандардизацију српског језика. Овакво информисање је брже, не мора да се чека штампање капиталних издања које је увек праћено великим трошковима, а последњих година наша држава нема за то довољно средстава. И лекторима су то највећи помагачи, мада не би било лоше да има више семинара и обука и за ову струку, где би се информисали о свим новинама у вези са језичким дилемама, јер многе ствари нису до краја разјашњене ни обухваћене прописаним нормама. 

Има ли разлике у комерцијалном писању, садржају намењеном конвенционалним медијима и праксе „приватног“ писања, и ако има које су?

  Дешава се да у свакодневним  и уобичајеним разговорима с људима за које знам да су прилично образовани често ме зачуди мноштво неправилности. Људи никако не могу да „скапирају” да ако се нешто дешава први пут не може бити по први пут; да је нешто у вези с нечим а не у вези нечега; да се не договарамо око нечега него о нечему; да ако желе да изразе захвалност некоме на нечему не треба да кажу захваљујем се јер то онда значи да нешто учтиво одбијају; да се „ипо” пише увек одвојено – дакле „и по”... итд. 

"Нажалост, у последње време се професија лектора негде затурила у транзицији па су се многе медијске куће радије одрицале стручњака за језик него неких других занимања. Рачуна се, сви смо ваљда писмени, нарочито ако смо високообразовани.  Није баш тако. Свакодневно се срећемо са грубим грешкама, како у писаним медијима тако и на радију и телевизији. Говор брзо ишчили, али се писана реч дуже памти и ишчитава. Зато би требало водити рачуна о начину изражавања и обезбедити ваљане стручњаке за језик свим информативним кућама. Неопходно је на нивоу државе повести рачуна о овом проблему, да се не бисмо ускоро за најлогичније ствари питали како се правилно изговарају и пишу"

Ружа Милојевић.

Komunikacija je osnovna ljudska potreba.  Ni internet populacija ne pruža otpor ovoj potrebi.Ono što je najosetljivije (i što nijedan CEO neće rado priznati) je da se u unutar organizacija dešavaju neetične stvari.

Dirnete li u ovo, dirnuli ste u najdublje ljudske emocije. Ne vredi se boriti ni protiv diskriminacije, niti protiv rasizma. Isto je i sa vladama – otkrijete li nešto što ide u rang „tajne“ sve ste samo ne patriota.

Nedavnom objavom 400 dokumenata o akcijama SAD u Iraku i videom koji demonstrira kako Apache helikopter  ubija najmanje 12 ljudi, među njima dece i novinara Reutersa,  u prvi plan izbio je sajt Wikileaks, namenjen anonimnim dostavama osetljivih informacija. Šta treba da znate u vezi sa novim pokretom na webu:

Šta je Wikileaks

Wikileaks je sajt zasnovan na wiki softveru a namenjen uploadu senzitivnih podataka iz anonimnih izvora.  Senzitivn i podaci mogu biti u vezi sa vladama, korporacijama,  različitim organizacijama pa i religijama, a svi saradnici Wikileaks su anonimni. Amazon.com tvrdi da Wikileaks nema prava da objavljuje ove informacije – više na Boing Boing. Za sada, podacima koje ima Piratska partija, Wikileaks sajt, nakon što je ukinut, hostuje se gde stigne, pa i na srpskom domenu http://wikileaks.iz.rs Pogledajte spisak gde su sve “ogledala” za sajt  Wikileaks.  

Na čemu je zasnovan Wikileaks

Whistleblowing  (slobodan prevod: zviždanj, odnosi se na odavanje tajni) je postupak kojim osoba koja je zabrinuta oko stvari koje ne idu kako treba i koje su loše, izlagzi u javnost sa osetljivim podacima. Ovo su veoma često zaposleni  u preduzećima (kao što se desilo onomad u Putevima Srbije sa „otkrivanjem drumske mafije“ nakon čega je 41 osovba osuđe na na 132 godine zatvora) ili  u vladinim telima. Whistleblowing je presudio da se svojevremeno otrkije slučaj Enron, za koji se i dalje tvrdi da je okidač za svetsku ekonomsku krizu iako se desio pre nje.  Po sredi je bila korumpiranost bankarskih službenika zbog koje su akcionari bili na gubitku 11 milijardi dolara. Sheron Watkins, osoba koja je „odzviždala“ korporativne krađe medijima proglašena je za ličnost nedelje u magazinu Times. Zanimljivo je da je pre kontaktiranja medija pokušavala na sve načine da razgovara sa čelnicima Enrona i da ih upozori... Sharon Watkins vraćena je u Enron,baš kao i Goran Milošević u Puteve Srbije. Whistleblowere štiti zakon (kako-tako).

Srpski primer: Pistaljka.rs

Građani Srbije od  29. jula 2010. godine) na Internet sajtu www.pistaljka.rs mogu da prijave korupciju na svom radnom mestu i okolini, bez straha da će im identitet biti otkriven. Internet portal pistaljka.rs napravljen je u okviru istoimenog projekta za borbu protiv korupcije, koji sprovode Centar za istraživanja migracija, Centar za novinarstvo Udruženja "Eutopija" i Media Praksa. Projekat se sprovodi uz podršku ambasada Norveške i Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji. 

Hrvatski primer: Vjetrenjaca.org

Hrvatski whistleblowing sajt pokrenut je nedavno a idejni pokretač je  gore pomenuti Marko Rakar. CILJ APLIKACIJE je da ljudima proradi svest kako se proračun puni njihovim novcima te da imaju potpuno pravo na kvalitetnu uslugu. Pročitajte intervju sa Markom Rakarom (Index.hr) 

 Rečnik pojmova

Kontroverzno:  posledica produženog sukoba mišljenja kada se stavovi o nekom pitanju zaoštravaju i idu u ekstremne. U načelu ovo je kriticizam sa dodatkom javne polemike. Od ovoga žive mediji.

Subverzivno: ovaj pojam se odnosi  na odbacivanje i otpor autoritetima.  Plemenita osobina na Balkanu. Ako se izuzme rašireno pežorativno značenje, subverzija je oznaka za društvenu revoluciju i pobunu protiv represije i totalitarizma. Od ovoga žive umetnici. (a obe ove osobine su u određenoj meri sexy)

Pravo na slobodno informisanje: od ovoga niko ne živi, a mnogi bi voleli. Odnosi se na zaštitu slobode govora od cenzure.  Posledica prava na informisanje je i zaštita potrošača – pravo da budu tačno i pravovremeno informisani. Ovo zapravo osnovno ljudsko pravo regulisano je različitim zakonima a neke institucije poput banaka osobito kažnjavaju spin tj. oglašavanje usluge preširoko (kao da je svima namenjena, svakome podobna).   U osnovi prava na slobodno informisanje su pravo na život, zdravlje i sigurnost. Cheers!

 Film za nedeljno popodne: "Capitalism, a Love Story"

Film je režirao Majkl Mur (Michael Moore). Pogledala sam ga tokom praznika 1. maj 2010, simbolike radi :) Sve preporuke: Capitalism, a love story